Fotografisanje beba nosi jednu posebnu vrstu tišine. Nema velikih scena ni planiranih trenutaka. Postoje samo mali pokreti, nežni pogledi i ona neponovljiva bliskost između deteta i roditelja.

To je vreme kada se dani još uvek mere uspavljivanjima, hranjenjima i tihim šaputanjima pored kolevke. Kada se ruke prirodno spuštaju da provere da li je sve u redu, i kada jedan mali osmeh može da promeni raspoloženje cele kuće.

Zato fotografisanje beba za mene nikada nije samo fotografisanje. To je beleženje početka jedne priče – prvih izraza lica, prvih dodira, trenutaka kada roditelji još uvek pomalo neveruju da je to malo biće zaista deo njihove svakodnevice.

Najlepši kadrovi često nastanu upravo tada – dok se beba umiri u naručju, dok se roditelji tiho nasmeju jedno drugom, ili dok mala ruka instinktivno uhvati nečiji prst.

Ne pokušavam da napravim savršenu scenu. Pokušavam da sačuvam osećaj tog vremena. Onaj period koji brzo prođe, ali ostane zauvek važan.

Jer jednog dana, kada te fotografije ponovo otvorite, možda ćete se setiti ne samo kako je vaša beba izgledala – već i kako je bilo držati je tako malu, prvi put.